среда, 28. септембар 2016.

Proleće u septembru



Ne znam da li ćete se složiti da se do sušine dolazi intuitivno. Daleko od toga da ne postoje znanja koja kroz život usavršavamo. Ona bi trebalo da nam olakšaju put. Neki ljudi koji znaju svašta i imaju svašta nisu srećni. Sreća se takođe uči, ali rekla bih, najpre kroz igru. Životnu igru. Igru kao takvu. Nedavno pročitah interesantnu misao. "Neznanje je suština. Takvi smo kada se rodimo. I takvi smo kad umremo. Ostatak vremena nismo načisto sa stvarima" (Dejvid Mafarlan, Leto u Italiji).

Ovo proleće u septembru iskoristite da se vidite sa dragim ljudima, napravite nešto svojim rukama, zaplešete,
slušajte muziku i glasno pevajte uz nju, kuvajte i uživajte u ukusima.  Možda nećemo biti pametniji, ali vedriji definitivno hoćemo.


Moja preporuka sa danas:


  1. Slušajte Zaz
  2. Igrajte šta god vam volja
  3. Napravite Japanski ramen (njam njam, isprobala, pokreće najtananija čula)

уторак, 16. октобар 2012.




Draga Taro,
Ova knjižica stihova nastala je kao posledica zapisivanja raznih misli vezanih za tvoju prvu godinu. Neka zato bude uspomena na sitnice i krupnice, probleme i radosti iz ovog perioda.  Znaj, divna si inspiracija!

Voli te mama 






Odakle sam ja?

Pelena iz Švedske,
suknja iz Engleske,
a sad iz Nemačke
 stigoše igračke.

Sve mi je to jasno,
 al digla se galama
odakle sam ja,
ne reče mi mama.

Grčevi

U redu je biti beba,
svi te maze, tako treba.
Ali jedno nije lako
kad stomak boli, čuje me svako.
Ne pomaže ništa,
možda samo malo
kad me tata ljulja
stomak manje žulja.
Zato tata molim
uporan ti budi
Metaliku pusti
Il´ ću da poludim.
Grčići, grčići
u stomaku mehurići,
drmaj tata, drmaj jače,
toma boli zato plačem.

Mleko
Kad me muči nešto
daj mi samo mleka,
beba sam ja mala,
to ne može da čeka.
Jer istina važi
za nas bebe male
preskočimo obrok,
cmizdrimo k´o od šale.
Bolje ne dopusti
da budem mnogo gladna,
jer iako sam mala.
postanem baš gadna.
  
U šetnji

Svi me nešto gledaju,
dremati mi ne daju.
Šta žele od mene,
moje su dileme.
Ej, vi ljudi pustite me,
izbrojite bar do tri,
ne znam još ni ko sam ja,

a kamoli ko ste vi!


Za dobro jutro

Dobro jutro mila moja,
kako si mi spavala?
Dal´ si lepo sanjala,
nešto možda radila?
Da´l si cveće sadila,
Il´se nečim sladila?
Iz nevolje vadila,
možda se zaljubila?
˝Mama mama, pojma nemam,
kada legnem samo dremam.
Ničeg se nisam bojala,
samo sam ovce brojala.
Stigla sam do dvesta dve,
onda san me obuze.˝
Plakadžija

Kad plakadžija plače,
možda su mu gaće
pune ko od šale,
pa postale male.
Kad plakadžija plakadžine,
krenu mu sline,
I to ne od miline
već besne siline.

Prva Nova godina

Mnogo sam mala  - nepuna meseca tri,
ali nije šala - Novu godinu slavim.
Tata i mama se nešto udesili,
 pa i mene svečano obukli.
Vatromet napolju, muzika se čuje,
malo mi uši od toga bruje.
Al´ dobro sad, nema veze,
šampanjac je tu, a stiglo i meze.
Za mene mleko – dupla doza,
popih ja to i prođe nervoza.
Deda Mraz mi na tatu liči nešto,
al´ zakerati neću poklone nosi vešto:
Igračke, knjige i poneko odelo,
bogme večeras biće veselo.
Sa mamom i tatom plešem i pevam,
ali me umor hvata pa malo zevam.
Dosta je bilo za prvi put,
ponoć ću dočekati drugi put.
Lepo je sve to: pokloni, šala,
 ali ipak sam ljudi ja još mala. 

Krava iz paketića

Ja sam mala krava
žuta mi je glava
oranž mi odelo
nožica mi plava.
Ja sam bila
u tvom paketiću
kad još nisi bila u vrtiću.

Prvi Božić

Kod moje bake u Kovin idem,
da proslavim Božić i Badnje veče.
Još ne razumem šta to sve znači,
al´ mnogo je lepo, mama mi reče.
Korinđaši zvone od vrata do vrata,
a otvara im svako: i seka i bata.
Moja je baka spremila bombona,
svakom ko zazvoni, daće ih ona.
Evo već prvi sada zvone,
baka mi kaže: Daj im ti bombone!
O bako, bako, pa još sam ja mala,
ali zadatak za me nije šala.
Korinđaši ajde,  pevajte mi pesme,
niko slatkiš bez toga dobiti ne sme.
I ja kad porastem, biću Korinđaš
sa najvećom kesom, u inat svima baš!

Amerika

Ja ne znam šta je to Amerika,
znam samo da tamo mi je tata.
Tek smo se sada upoznali bliže,
a on u tu Ameriku stiže.
Sigurno je daleko, treba sedam dana,
izgleda da je zbog tog tužna i mama.
Al´ kad dođe tata, gle čudnog li čuda,
poklone mnoge nosi otuda.
Odela moderna, odela fina,
ovde takvih nema, slutim nisu jeftina.
Al¨ jedna sam ja ćera u svog taje,
kad mi nešto kupi, za cenu ne haje.
Izvuko´ se zato ovog puta dobro,
a sledeće godine idem i ja pobro!

Pilići

Kada bejah još veoma mala
saznah nekako šta je za me šala.
Ispade tako da pesme ja volim,
a ima jedna kojoj ne mogu da odolim.
Pilići su to, pogađate znam,
kad ih neko pusti uvek zaigram.
Srce zatreperi, osmeh se razvuče,
ma i zalajaću kao srećno kuče!
 Ne znam šta je to sa pilićima tim,
jedno  ipak znam: od njih poludim.

Dremka

Došlo je podne,
nervoza me hvata
Ako sad ne legnem
vidim biće rata.
Samo pola sata
biće meni dosta,
oči da odmorim
posle primam gosta.
Rezime sad dajem:
šta kada kenjkam,
ništa dugo nego:
mala podnevna dremka.
Možda neko sumnja,
al´nije da se femkam
istina je prava:
potrebna mi je dremka.

Bipsi – Stipsi

Jedno malo dete
nadimke mnoge ima,
Jedni su kad je leto,
drugi kad je zima:
Bubuleja, Tarkan, Tarišek, Milica
Balavko i Bipsi, sve su moja lica.
Problem nije koje
ime ćemo dati ,
namršteno dete,
 za to brine mati.
Ej, mali Bipsi što si tako stipsi
pa mi ne daš osmeh svoj?
E moj mali Bipsi, nemoj biti stipsi,
osmejak mi, osmejak mi daj!

Prvi govor

Ja sam mala devojčica,
volim da mi mama priča.
Zabavno mi kada peva,
spava mi se, zato zevam.
Avaj, čeka mama neke moje reči.
Ipak, često samo plač u sobi dreči.
Kada se nasmejem slatko,
Zabavim je bar na kratko.
Toliko toga ja pričam u sebi,
niko od vas znam, verov´o mi ne bi.
Moram zato bar da nagoveštaj dam,
biću brbljivica, to već sada znam:
˝A˝, ˝O˝, ˝E˝, ponekad i ˝I˝
a već sutra znaću reči tries´ tri.

Prva kaša

Jedem kašicu
i to ne na flašicu,
počela sam kašikom,
 al´ je oko mene lom.
Velika sam devojčica, slatka mi je ta kašica:
pirinač i kukuruz, proteraću ja kroz guz!

Prvi Uskrs

Devojčica sam velika – već pola godine,
kod bake i deke u Banja Luku idem.
Tamo me čeka i sestrica  Sara
kad se sastanemo, biće baš dar-mara!
Dolazi Uskrs, kažu maja i taja,
tada se, inače, farbaju jaja.
Razne su boje, bilje i mustre
ko je veštiji pravi crteže žustre.
Ipak prednjače crvena jaja,
mnogo je veselo, čuje se i graja.
Okršaj će pasti, čije jaje jače,
ko izgubi danas, ne sme ni da plače.
I ja sam izabrala jedno crveno,
valjda neće biti lako pobeđeno.
Sa sestrom ću Sarom oprobati snagu,
Mada vidim sreća prati deda-Dragu.
Nema veze zato, zabava je deci,
A i baka viče: vrući pereci!

Plesačica Tara

Neke stvari polako morala sam da učim,
ali ima jedna oko koje se ne mučim.
Da´l je nasledno il´ sam neka mustra,
tek, izgleda da u đuskanju sam žustra.
Nije mi svejedno koje slušam pesme,
VH1 mi niko ukinuti ne sme.
Idem gore dole, prstima pucketam,
mama kaže:  đuskaj, meni to ne smeta.
Jer uvek sam spremna da zaigram ja
i zumbati znam, takva sam pa šta?

Nisam dobre volje

Kaže mama da sam ustala na levu nogu,
Kako? -  pitam se kad hodati još ne mogu.
A šta je to kod desne noge bolje,
pa levu opužuju kad je neko loše volje?
Meni te dve noge veoma liče,
Verujte mi na reč: to su babske priče.

 O prvom moru

Kada sam napunila devet meseci
već sam se brčnula na jezeru i reci.
Ali sada idem malo dalje,
sudbina me na more šalje.
Krenuli mama, tata i ja
u Grčku: Toroni -  Sitonija.
Put je malo duži, odmor traži ćera,
pauziraćemo zato kod Veleskog jezera.
Vožnja mnogo sati, al´ konačno prođe,
na divno more ova družina dođe.
Plivanje, sunčanje i šatorska dremka
mnogo je lepo, stvarno se ne femkam.
Sve bi dobro bilo da bara nije blizu,
zato me komarci svi od reda grizu.
Malo me sad svrbi , sva se jadna patim,
Pa zar po tome  leto ja da pamtim?!

Rastu zubići

Ja sam mala Tara,
ne bojim se zubara
znam da zube nemam,
al ´se na to spremam.
Čuvajte prstiće,
očekujem zubiće!
Grizem sve što stignem,
i šta sa poda dignem.

Hoću napolje

Čula sam da deca više neće da izađu
već da samo unutra igrice igraju.
Pa to baš i nisu prave igre neke,
kad nema trke, vike, niti dreke?
Drugari moji šta nas za trend briga,
idemo napolje da budemo bliže,
ja hoću da trčim, neću računar,
računajte na mene, livado stižem.

Devojčica, bre!

Šta je to ljudima, ne mogu da svarim,
crno-belo gledaju na skoro sve stvari.
Problem nisu sada pomenute boje,
Već što bi samo neke trebalo da mi stoje.
Da vam kaže Tara nešto malo bliže,
zašto u šetnji bes me nekad stiže:
Nosim žutu, belu, često plavu boju,
To, kažu narušava ženstvenost moju.
Pa ja tako čujem: lepog li dečaka!
Pa zar roze mora nosit´ cura svaka!?
Nepravda il´ne, kukam ja badava,
ženska boja roze, za muške je plava!






















петак, 29. јун 2012.






                Jesen 1997.-e. Brucoški dani. II blok poluraspadnutog doma Patris Lumumba. Zbunjene, ali srećne jer smodobile  dom pa kakav god da je. Startna pozicija: podcimerka i nadcimerka  - sprat VII i VIII. Današnja: prijateljice za ceo život, a uskoro i kume.  Smejemo se kada se setimo kako smo videle jedna drugu  - ja tebe kao preozbiljnu studentkinju ekonomije sa predivnom dugom kosom, ti mene kao neozbiljnu i pogubljenu muzičarku, sa totalno neženstvenom frizurom.
                Prijateljstvo smo gradile spontano i postepeno: od povremene kafe, preko tako posebnih prženica sredom kada ja zbog kasnih predavanja ne bih stizala na večeru u menzi. Vrući junski rok dočekasmo u zajedničkom učenju, pomerajući se suprotno od sunca od tvoje do moje sobe. Upisanu godinu proslavismo preseljenjem u Studenjak koji smo tada doživele kao hotel sa 5 zvezdica.
                Od tada delimo sve:  ono najlepše, ali i najteže, ushićenje , strah, tajne, planove i želje. Bezbroj je  trenutaka za pamćenje: izlasci nakon kojih od dva kreveta napravimo tri, planiranje budžeta kada nam roditelji pošalju novac (naravno tu si ti maher), pokušaji pronalaska mesa na krmenadli u menzi, spremanje ispita usred bombardovanja. Zajedno smo upoznavale svet, recitovale Plavu grobnicu na Krfu, učile da igramo salsu, pile espreso na Šanzelize-u, sunčale se na seoskom suncu, otkrivale svakog petka novi kafić.


Uz tebe su mi lakše prolazile brige, pogotova jedna, velika. Zato se sa tobom još više radujem što sam postala majka. Naravno, ti si ta koja će krstiti moju Taru. Zajedno smo rasle, branile se od nevolja, rušile predrasude (svoje i tuđe), postajale ljudi, napredovale, ali nismo prestale da se radujemo sitnicama. Svoju različitost stopile smo u neraskidivo jedinstvo. Srećna sam što te imam, što sa tobom mogu biti prava ja, sa kojom mogu da slavim ali i da plačem. Pomažeš mi da bolje i trezvenije sagledam stvari, inspirišeš me svojim osmehom, hrabrošću, istrajnošću i velikim srcem. Teraš me da budem bolja osoba i ponosna sam što te imam. Divno je što si veliki prijatelj i mom mužu i on je srećan što ,,koristi,, tvoje nepogrešive usluge savetovanja kada te povremeno ukrade od mene .
   
   Želim nam i bogatu zajedničku budućnost: da otkrijemo poneki skriveni kafić, naučimo da igramo tango, razmenimo još mnogo poklona za Novu godinu, odemo u Lisabon, dobro iskoristimo primamljive rasprodaje.  A,  pre svega  draga moja,  želim da vidim sreću na tvom licu. I znaj -  uvek ću biti uz tebe.
                Kažu da sve prolazi i da se sve menja. Ipak, naše prijateljstvo stoji kao stena u moru koju talasi života još lepše oblikuju i jačaju. I danas se smejem kada prodjem ulicom Dragice Pravice i vidim da Patris još nije renoviran, i da brucoški posteri lelujaju kroz prozor.  Neke stvari se ne menjaju.


среда, 30. новембар 2011.


Nešto novo

        U moru istih dana,  ponovljenih stvari i preovlađujuće životne rutine, ponekad nas iznenadi nešto sasvim novo. Novo ne znači uvek dobru promenu. Često i velika lepa novost nosi stres jer nas izbacuje iz uobičajenog načina funkcionisanja, a iznenađenja nam ubrzavaju puls.

Na ovu temu podstakla me je fraza koju koriste Simon i Luka (inače blizanci šestogodišnjaci - ja sam im ujna). Kad im nešto dosadi (ne nužno materija već i radnja ili prostor) oni kažu: ,,hoćemo nešto novo!”. Potpuno ih razumem!
Kad vratim svoj životni film, setim se mnogih novih stvari. Neke su lepe, neke manje lepe, a neke veoma stresne. Pokušala sam da ih manje ili više hronološki ,,bacim na       papir”. Pa evo šta se sve tu našlo:

  1.        Nov drugar/drugarica. Prve naravno stičemo u komšiluku, a imamo osećaj da su oduvek tu. Zato, po meni, prvi novi drugari jesu oni koje sam upoznala u vrtiću. Za pričljivo, hiperaktivno i nadasve socijalno dete (kakva sam bila a kakva sam i danas), vrtić je bio uživancija, stalni izvor novoga - kako drugara tako i radnji: nove tehnike slikanja, nove pesmice i za moj senzibilitet najinspirativnije - nove plesne koreografije.
  2.   Nova sveska. Ako zanemarimo čiča gliše iz vrtića i pokušaj predstavljanja skupova u vrtiću, prva sveska došla je moj život u prvom razredu. Devojčice definitivno ozbiljnije shvataju odabir ove stvarčice, jer se otvara čitav jedan svet kolora i oblika, kao i aktuelnih likova.
  3.     Kad smo kod škole, tu je i nešto čemu sam se uvek mnooogo radovala: novi broj časopisa na koji sam bila pretplaćena. Od vrtića do kraja osnovne škole to su bili: Zeka, Vesela sveska, Male novine i Dečje novine. Bože kako sam se tome  radovala! Sad kad se setim, čini mi se da bih sa vrata sela na pod i od korice do korice  ,,studirala” rubrike. Sad ću zvučati kao svi matorci, ali je jače od mene, pa ću reći: ,,Eh, u naše vreme to je bilo lepše i slađe, današnja deca samo bulje u računar!”
  4.      Nov hobi/sekcija. Ima li nešto uzbudljivije, ali ujedno i stresnije za dete od novog hobija!? Želite da se oprobate u nečemu, neko vas nadgleda, a pri tom su tu i ispitivački pogledi druge dece. Kroz moje odrastanje aktivnosti su sledeće: ples, dramska sekcija, literarna sekcija, hor i orkestar, muzička škola, folklor...
  5.         Nova ploča. To u današnje vreme kad i CD-i postaju retkost zvuči potpuno deplasirano, a u najbolje slučaju ,,retro” (u nekim alternativnim krugovima). Nije postajalo mnoštvo, te je nov primerak ploče ili kasete bio fetiš. Bilo da su to bili Kolibri u ranom detinjstvu ili Bajaga u osnovnoj školi, to bi vas (pogotovo ako se pojavite kod drugarice na rodjendanu) obeležilo kao glavnu facu.
  6.      Nov poster omiljene grupe (ili bar neke koja je mnooogo popularna). Slična stvar kao sa pločom sa tim što su likovi sa postera buljili u vas čim otvorite oči, a zid bio potpuno oblepljen. Samo ću reći New kids on the block i slatko se nasmejati. Ko razume - shvatiće!
  7.       Novo - produženo vreme izlaska, tačnije povratka iz izlaska.[1] Reči su suvišne. Znam samo da je tad pola sata značilo mnogo.
  8.         Nove cipele. Od svih odevnih predmeta, ovaj definitivno zauzima prvo mesto kod većine devojčica, devojaka i žena. Bilo da su lakovane crne sa mašnom, bilo martinke u bunt fazi, ili štikle uz malu crnu haljinu, svako žensko čeljade radovaće se novom paru kao suncu nakon duge zime.
  9.     Nova adresa. Selila sam se mnogo puta, a samim tim bila prinuđena da u život uz adresu uvedem i mnoštvo drugih novih stvari. Nekad sam mislila da je to loše, a sad shvatam  da je to bilo dobro i da me je očvrslo, prošilo vidike i učinilo me bogatijom za mnoga iskustva.
  10.   Novi dečko. Ova nova situacija osim što vas (najčešće) usrećuje, nosi veliki stres u situaciji kad drugaricama predstavljate gorepomenutog. To posebno igra ulogu kada ste srednjoškolka pa vam mišljenje drugarice znači više nego roditeljsko i tog dečka zajedno.
  11.  Nov posao. Slično kao nov hobi, sa tim što uz nove ljude i nove zadatke, dobijate i platu.
  12.    Nova omiljana kafana. O ovome je bilo reči u jednom od prethodnih postova, te ne bih sad dužila.
  13.     Nova beba - novi član porodice. Ima li veće promene i većeg iznenađenja od bebe u kući? Kao novopečena mama, znam da nema. Moram da priznam da se nisam nadala da ću biti toliko fascinirana novim majušnim bićem. Ono toliko zavisi od vas i toliko je divno i nevino da zanemite. Kao istraživači u visoko-naučnoj ustanovi na projektu od vladinog značaja,  suprug i ja pratimo svaki šum, svaki nov pokret, prvi osmeh, prvo gugutanje. Prvi put kad nam je naša devojčica uzvratila osmeh tj. počela da komunicira sa nama toliko je veliki, da se rečima ne može opisati. Svaki dan je epohalan. Ostaju samo veliki uzdah, ubrzani otkucaji srca i neopisiv ponos. To je ona vrsta promene koja vas tera napred, čini vas jačim i tera da budete bolji ljudi. Nije li to divno!?



[1] Naravno ukoliko novo vreme ne znači da ste kažnjeni - onda je skraćeno!


понедељак, 19. септембар 2011.

Sreća je najveća kad se usmerava na voljene

 U podnaslovu: Kako dokona trudnica priprema proslavu godišnjice braka

Znate, oduvek sam bila od one dece koja su volela da organizuju zabave. Od malih nogu sam učestvovala u školskim i priredbama na nivou zgrade za stanare (bio socijalizam, to se zaista radilo), pripremala sam svojevrsne programe svojim ukućanima za rođendane, godišnjice braka, Novu godinu. Moja braća pamte kako sam ih muštrala dok smo uvežbavali plesne tačke, recitale, skečeve. Najsmešnije je bilo što su morali odgovoriti i mojim kostimografskim zahtevima. S obzirom na činjenicu da su mlađi od mene,kao i  to da sam ja očigledno bila vrlo sugestivna, moram reći da su prihvatali zadatke bez pobune. Velika je šteta što ne postoje video zapisi iz tog vremena.
Razmišljala sam često: zašto to radim. Shvatih da zapravo, uživam u trenutku kad se neko iznenadi: u osmehu, oduševljenju, sreći. Možda to prija i mom egu -  ta činjenica da sam neki ˝projekat˝ uspešno realizovala pa i samu sebe iznenadila.
Kako sam odrastala, ta potreba nije jenjavala. Tako dođosmo i do sadašnjosti i moje pete godišnjice braka. Moram samo da vam napomenem da je moj jedini problem u iščekivanju nekog praznika taj što znam da se rasplinem; imam sto ideja, a sve mi se čine interesantnim, što želim nekad više nego što je moguće i onda se desi da se umorim od razmišljanja. To mi verovatno radi moj blizanački duh koji bi sve i koji bi to odmah! No, borim se. Za ovu godišnjicu želela sam da organizujem: plesno veče, vožnju brodom, odlazak u pozorište, romantičnu večera u nekom novootkrivenom restoranu, izlet.... Na kraju je izbor pao na večeru u mom aranžmanu. Činilo se kao lični izazov pripremiti nešto novo, intimniji način proslave, a i nekako sam želela taj osećaj doma na dan godišnjice koja je tako posebna za nas. Sreća u mojoj blizanačkoj rasplinjenosti i konfuziji je ta, što sam odavno naučila da pre realizacije pravim planove. Tako su tu spisi, žvrljotine, tabele. Znate onaj divni osećaj kad precrtavate odbačeno ili urađeno, kristališu se prave ideje, pa vas prosto uhvati neka milina! I ovog puta papir i olovka su odigrali važnu ulogu:

Kao što se da primetiti plan je podrazumevao odgovarajući izbor jela, pravljenje jelovnika (menu-a) sa sve igricom - zadatkom (inspirisano emisijom ˝Dođi na večeru˝) te specifičnu dekoraciju stola. Nije mi bio težak ceo process (bez obzira na moje stanje) jer me sve vreme držao adrenalin. Jedini problematičan moment bio je peglanje stoljnjaka i servijeta, jer priznajem, retko peglam i smatram tu rabotu, u većini slučajeva, nepotrebnim gubljenjem vremena. No, ovaj trenutak je to iziskivao.



Kad vratim film, najviše vremena otišlo mi je na samu pripremu, a u kuhinji je sve išlo glatko. Kad sam postavila sto, stavila menu-e, dekoracije i imala u glavi kocepciju večere, bila sam na konju!


Dakle moj menu za 15.07.2011. sadržao je:



Sigurno uočavate moj pomalo smotani rukopis. Namerno sam izbegla štampanje jelovnika jer je blaga ˝šljampavost˝ tako karakteristična za mene. Negde smatram da je perfekcija odlika mašina i nalazim da prava priroda lepote jeste nesavršenost. Ono na šta sam ja utrošila svoju veliku energiju jeste asocijativnost menu-a na zajednički život i putovanja mog mužića i mene. Kao što vidite, mesto održavanja večere (naš stan) postao je na jedno veče restoran Peto putovanje.

 Ponosna sam na odabir jela, lepotu, inspirativnost, a ipak  jednostavnost. Nema ničeg lepšeg od toga kad posmatrate kako se nered, krš i konfuzija polako pretvaraju u gotov proizvod primamljivog izgleda. Predjelo je tako servirano u posudama - ribicama, salata u čašama, a desert je posebno
dekorisan.        
    iznad desno - glavno jelo: šitaki piletina

levo gore - predjelo: hlebčići sa dva namaza
ispod - desert: čokoladna sufle torta sa prelivom od bele čokolade

Da ne bi bilo kao u onom groznom vicu gde muž po dolasku kući primeti da je sve savršeno osim zapuštene domaćice, te izjavi: ,,Sad nemam gde da pljunem osim na tebe,, (znam, zaista je odvratno), potrudila sam se da i moja malenkost bude lepa, doterana i u skladu sa celim aranžmanom.

 Tako je stvar bila potpuna i večera je mogla da počne. Mužić je došao sa malim zakašnjenjem što mi je, moram da priznam, dobro došlo. Sigurno me razumete, to je ono vreme kad ste sve završili pa sednete malo da danete dušom, iskulirate se, sredite utiske, možda proverite mail, popijete kaficu ili naprosto odslušate par omiljenih pesama. 
Večera je, naravno prošla odlično! Bilo je ukusno, iznenađujuće, romantično i nesvakidašnje. Pa šta više poželeti!? Ja, koja često nalazim nedostatke, bila sam potpuno zadovoljna. Na kraju je usledila razmena poklona i odlazak na reku na pićence. Bez kafane nema provoda, pa upotpunismo veče i kafanskom atmosferom! Tako će jubilarna, peta, godišnjica proslavljena u toplom domu, dok iščekujemo najlepši trenutak našeg života, zaista ostati upamćena.


Završavam pisanije ovom porukom:  iskreno mislim da se isplatiti uložiti vreme, energiju i sopstvenu  kreativnost u voljene ljude. Nije teško, samo morate to jako želeti. Posle, kad sve prođe i vidite osmeh na dragom licu, znate da ste izašli iz svakodnevnog kalupa, a to je uvek dobro! A i, verujte, povratna reakcija i zadovoljstvo sobom što ste uspeli u izazovu jačaju ličnost.

Основни подаци о мени

Моја слика
Večito dete. Nepomirljivo želi još. Smatra da se ne može preterati u pozitivnim impulsima života. Veruje u ljubav, u prijateljstvo, u umetnost.

Читаоци