Kako napraviti ukusan, a (sasvim slučajno) i zdrav ručak

Ne znam koliko vam se puta desilo da iščitavate beskrajni niz recepata i ne isprobate nijedan. Moram priznati, meni, mnogo puta. Ipak, ponekad na tom putu steknete određena znanja i informacije i to probudi vašu kulinarsku kreativnost. S druge strane, postoje oni recepti koji vas u trenutku očaraju ili vas prosto  uguraju u kuhinju po kratkom postupku. Ovaj je upravo takav! Videla sam ga u jednom časopisu i odmah isprobala. Naravno, sa mojim izmenama!:)

Špagete sa rukolom

Za 4 osobe: 
400 g špageta* 
so, biber
3 paradajza
50 g rukole* 
konzerva tunjevine bez ulja* 
kašika maslinovog ulja
čen belog luka
ljuta papričica
2 kašike paradajz pirea
50 ml belog vina* 
100 ml supe od kocke
2 kašike kapra*  

Nemojte se obeshrabriti kad shvatite da vam nešto nedostaje. Primetićete da su pojedini gorenavedeni sastojci obeleženi zvezdicom. To znači da nisu nezamenjivi. Pobornik sam improvizacije i verujem da sve može dobiti zamenu, pa čak i bolju modifikaciju, srodniju vašim čulima. Kad malo provežbate, posle lako ide!

Krenimo redom! Umesto špageta, možete koristiti bilo koju testeninu. Nakon eksperimentisanja, shvatih da je recept zaista najbolji sa trakastim testom (špagete, taljatele ili one treće, malo deblje od špageta čijeg imena ne mogu da se setim pa da me ubijete). Što se tiče svežeg paradajza, najbolje je da ga oljuštite, tako vam u degustaciji neće smetati ljuspice. Rukola je za mene otkrovenje, ali ako je nemate, nalazim da možete koristiti bilo koji zeleniš (blitvu, spanać, koprivu, pa čak i listove maslačka ukoliko imate u blizini neku nezagađenu livadu). Umesto tunjevine, ja sam koristila skušu i mogu vam reći da je iznenađujuće dobro. Recept je idealan za osobe (poput mene) koje ne „mirišu” konzerviranu ribu. Nekako u dodiru sa ostalim sastojcima, stičete utisak da jedete dagnje, račiće ili neku finiju morsku hranu. Beli luk je nešto čime sam razočarana u poslednje vreme: monopol kineske sorte ovog divnog povrća, doveo je do nedostatka potrebnog šmeka, tako da preporučujem onaj u granulama ili posetite rođaka sa sela koji proizvodi mali ali „ubitačan” beli luk za sopstvene potrebe. Ljuta papričica zaista daje pikantnost ovom jelu, a ne ispadne preljuto. Ipak, ako strepite, stavite samo pola papričice. Vino i kapre zamenila sam pivom i maslinama. Nedostatak vina nećete osetiti, jer pivo odlično „zalije„  sastojke. Kapre, moram priznati ne volim i preživela bih da ih do kraja života ne jedem. Takođe, nisu jeftini. Ali, čini mi se da shvatih njihovu ulogu u ovom receptu i nekako odmah zamislih kako će masline biti divna zamena. Jela sa morskim prizvukom „obožavaju” masline. Ako imate izbor, uzmite crne.

Sada ću vam predstaviti, po meni, najbolji i najefikasniji postupak pripreme.

Operite, iseckajte i pripremite sve sastojke. Skuvajte pola litre supe od kocke (najbolje bujon). Stavite lonac pun vode (što veći) sa malo maslinovog ulja i soli i čekajte da provri. U dubljoj šerpi ili tiganju zagrejte maslinovo ulje i dodajte beli luk i sitno seckanu papričicu.   Nek puste sokove, ali ne dozvolite da pregore.  Zatim dodajte paradajz pire (slobodno 200 ml) i propržite ga. Možete koristiti i domaći ili bilo koji (ne previše redak) sok od paradajza. Kad se paradajz  ukuva, dodajte i sitno seckan svež paradajz i malo ostavite.

Sada vam je u loncu verovatno provrila voda, pa dodajte testeninu i kuvajte koliko uputstvo zahteva. Vratimo se sosu: pojačajte vatru i dodajte vino (u mom slučaju pivo) i supu (ja neštedljivo dodam 200 ml). 

To bi trebalo da se fino ukrčka pre ubacivanja ostalih sastojaka: tune/skuše i kapra/maslina. Vrlo kratko kuvate, pa dodate i na trake sečenu rukolu, so i biber po želji.Testo procedite, ubacite u sos i sve lepo promešajte.

Ako ste ljubitelj svežeg bosiljka i posedujete isti, možete ga dodati jelu. Korisno je znati da je ovo jelo bogato ukusima, zapravo posno. Ako smatrate da je neophodno, pri serviranju dodajte i parmezan. U tom slučaju, omrsićete se.

Važne informacije za kraj:

Jelo je predviđeno za 4 osobe, ali pošto je nas (još kratko vreme) dvoje, sa ovom količinom imamo ručak za dva dana. Iako se mnogi zgražavaju od pomisli na podgrevanje paste, ovu možete idealno podgrejati bez lepljenja uz dodatak preostale supe.

 PRIJATNO!

Oda kafani

U podnaslovu: Iz kafane o kafani

Sati: 16:28

Lokacija: 7 minuta od mog stana

Temperatura: idealna za baštu

           Preferiram izraz kafana jer, po mom mišljenju, on najbolje pogađa suštinu, ima dušu i istorijsku vrednost, a i nekako je „jak”. Nasuprot njemu, ostali izrazi: kafić, kafe, kafeterija, bar, splav... deluju „bledo”. Reč kafana ukazuje na dugu tradiciju ispijanja kafe u našem narodu. Za mene, ona znači i mnogo, mnogo više.

          
Iako postoje ljudi koji u kafanu svraćaju samo da bi na brzaka nešto popili, smatram da velika većina istu doživljava kao drugu kuću i lepšu stvarnost. S obzirom na činjenicu da se već dugo družim sa kafanom i želja mi ne jenjava, dužna sam da ukažem na njene važne aspekte[1]:

1.      Alkoholičarski

2.      Sociološki

3.      Psihološki

4.      Boemski

5.      Politički

Pristupimo detaljnijoj analizi aspekata.

Alkoholičarski aspekt kafane. Iako sam dugo drug kafane, moram da priznam da mi alkohol nije previše blizak. Naravno, legitimno je pravo ljudi da se alkoholišu, ali priznajte, alkoholizam ne donosi mnogo dobrog. Ja lično, nikada nisam preterano „mirisala”[2] alkohol. Popijem s vremena na vreme čašu vina, piva, martinija. Istina je da su mi ideja i kreacija pojedinih pića fetiš, a često zbog izgleda i filmske reference koju nose (poput: scene kućne zabave - Doručak kod Tifanija, izraza "Shaken, not stirred" iz  James Bond-a, emisija o vinima i odnosu vina i sireva i sl.). Da se vratim temi, alkoholičarski aspekt kafane ne može se osporiti, šta god mi o tome mislili.

Sociološki apsekt kafane. Mislim da je lako uočiti ovaj aspekt. Grupe i grupe ljudi skupljaju se i druže u kafani. Zašto je u kafani bolje nego u kućnoj atmosferi? Možda zato što vas drugi uslužuju, činjenice da posle druženja ne morate da sređujete nered ili zato što se u kafani obično lepše ponašamo, ređe svađamo  i imamo potrebu da budemo bolji i lepši.

Psihološki aspekt kafane. Ovaj aspekt se provlači i kroz prethodno pomenute. Očigledno je da ljudi (najčešće) nisu željni kafe, alkohola i drugih pića, već žele da kreiraju novu, lepšu, drugačiju stvarnost. Isto tako, dokolica (kao dobro stanje) ponekad značajno leči dušu.[3]

Boemski aspekt kafane. Iako bismo ga mogli povezati sa prethodna dva, smatram da zaslužuje posebno mesto. Na svetu postoje profesionalni boemi i boemi amateri, ali svako ponekad želi da to bude. A, ima li boljeg mesta za tu rabotu od kafane?! Evo, i mene sad, u sred bela dana, sedim u kafani, pijuckam kafu, pisem i osećam se boemski. To se ne može kod kuće.

Politički aspekt kafane. Znam da postoji ovaj aspekt i da bi ga trebalo ozbiljno shvatiti, ali za sad mi verujte na reč. Prosto, trenutno sam previše boemski raspoložena da bi marila za politički aspekt.

Sve pomenuto ukazuje na činjenicu da je kafana mnogo više od ugostiteljskog objekta i da je moramo posmatrati u kulturološkom kontekstu.

           Svako od nas ima ili je imao omiljenu kafanu. U mom slučaju, to se menjalo kako sam menjala mesto boravka, uzrast, društvo i na kraju sebe. Prva kafana u koju je bilo ritual odlaziti, je zapravo kafe-poslastičarna u Čelincu (mestu mog detinjstva). U ovom lokalu, moje drugarice iz VI razreda i ja s nestrpljenjem smo, tematski odevene za šetnju subotom, kupovale šampitu u kornetu. Zatim su tu bile: Putujući Holanđanin u Novom Sadu, Šukrija i  K4 u B. Luci, Bilijar klub preko puta Muzičke škole, Free bar u Kovinu, Akademija u Smederevu, Stupica u Beogradu... Ono što me vezuje za sva ta mesta su ljudi, priče, simpatije, kikotanje, planiranje, ogovaranje, spremanje za spremanje ispita, slavnjenje, žaljenje.

Danas imam toliko različitih „svojih” kafana namenjenih različitim prilikama i neprilikama. Evo nekih:

·         Flamingo je kafana u pravom smislu te reči. Autobuska stanica Mladenovac. Primaju vas već od 6 ujutru. Idealno za situacije: između dva busa ili ako stignete mnogo ili malo pre svog radnog vremena. Iznenađujuće dobar espreso i konobari koji vam ga ćutke donose (jer vas brzo upoznaju) i zabavna činjenica da ste često jedino žensko i jedina osoba koja ne pije vinjak u to doba dana. Takođe, idealno mesto za „pisanje narodnjaka” ukoliko imate te ambicije.

·         Cruise je splav - restoran - kafe - klub koji nudi jedinstven doživljaj na reci Savi. Osim što ima odličnu hranu i  zaista kreativne i sposobne koktel-majstore, ovde se možete slobodno femkati i konobari će vam s osmehom udovoljavati. Najbolje je što se sve to dešava nekako spontano i nepretenciozno.

·         Ramazzotti je banjalučki kafić koji ima posebnu draž iako se nalazi u jednom neinventivnom haustoru. Dobra kafa, dobre cene, konobari - jarani. Ključni faktor je, ipak, moj brat Vule koji toliko strasno veruje u ovaj lokal da je i mene načinio vernikom. Zato preporuka: ćeifiti u Ramazzotti-u, naručiti produženu sa šlagom, sa Vuletom, po mogućstvu.

·         Moment. Ima sjajno ime i baštu u hladu divnog drveća. Neka čudna sila  dovlačila je nas - etnomuzikološkinje i umorne na Vračar sa drugog kraja grada. Ne znam šta je bio okidač za ovaj mehanizam; možda Iva i njene vračarske priče, tek Moment je postao simbol našeg druženja. Vremenom smo se odomaćili, znali smo lokalnu ekipu i osoblje, pa smo pratili i određene transformacije[4] .

Ima još toliko kafana - od onih koja postoje samo u sećanju do onih koja vas i danas zabavljaju netaknutim enterijerom iz 1975. Bilo da se razbuđujete uz kafu iz okrnjene bele šolje sa plavom štraftom u 6 ujutro, bilo da skockani pijuckate mojito u visokim štiklama, jedno je sigurno: ako tu uživate sa dragim ljudima ili osećate inspiraciju dok sedite sami, pronašli ste svoju kafanu/kafane.  I ne odričite se toga. Velika je to stvar!

---

[1] Ako neko zna za još neki, neka kaže ili nek zauvek ćuti

[2] Lažem, mirisala jesam, jer volim da njuškam i smatram da mnoga jela i pića bolje mirišu nego što imaju ukus.

[3] Naravno, ne bi trebalo preterivati; da biste kvalitetno dokoličarili, morate se prvo umoriti nekom obavezom.

[4] Poslednji put kad je viđen, naš omiljeni konobar za kog imamo i nadimak postao je menadžer. Ko zna, možda je u međuvremenu još avanzovao.

Sitnice koje me čine srećnom

Kada ustanem na levu nogu ili nekako nisam svoja, volim da razmišljam o svim trenucima i stvarima koje su me nasmejale i oraspoložile. Došla sam do zaključka da bi bilo korisno napraviti spisak svega što me pokreće. Pa evo tih malih-velikih stvari bez nekog hijerarhijskog ili hronološkog reda:

1.    Kada me Mikac iznenadi i dođe ranije kući sa posla

2.    Kada mi uspe čokoladni sufle iz prvog pokušaja

3.    Kada iznenada otkrijem ideju nekog muzičkog dela

4.    Kada nešto kreativno napišem ili iskomponujem

5.    Kada veče miriše na lipu

6.    Kada reka miriše na more

7.    Kada sa mamom spontano zaigram salsu na selu

8.    Kada čujem neku novu muziku koja me dirne

9.    Kada se Mikac i ja grlimo kao da nam je prvi put  

10. Kada moja braća i ja kupimo „limenke” i grickalice i ushićeno gledamo neki prilično glup film

11. Kada Anči i ja uspemo da oraspoložimo jedna drugu petkom

12. Kada otkrijem neko super sniženje

13. Kada u nekoj zaboravljenoj radnji kupim super džidža-bidžu

14. Kada dobijem pismo od kuma Vanje

15. Kada osetim da učenici zaista uživaju na času hora

16. Kada me oduševi novi udžbenik za predmet koji predajem

17. Kada tata napravi ljeušu za doručak

18. Kada sa Macom, Natom, Ivom i Jelom pijuckam kafu u bašti Momenta

19. Kada prvi put posetim neki grad

20. Kada otvorim sezonu plivanja

21. Kada se društvo skupi i prebiramo po nekim, samo našim trenucima

22. Kada mi se osmehne malo dete

23. Kada po stoti put gledam„ Doručak kod Tifanija” i uspem da se iznenadim

24. Kada izradim slike sa putovanja

25. Kada ispravim neku grešku

26. Kada sam hrabra

27. Kada kupujem dragoj osobi poklon

28. Kada u studenjaku nakon izlaska spojimo dva kreveta i napravimo tri (hehe)

29. Kada ponesem kuvan ručak na posao

30. Kada napravim ćuretinu sa mlincima bez ćuretine i bez mlinaca, a uspe mi

31. Kada pobedim lenjost

32. Kada bar na tren osvestim svoju sreću

Pravljenje ovog spiska me je oraspoložilo. Naravno, isti se može ažurirati. A, šta vas čini srećnim, koje sitnice vam oboje dan? Razmislite o tome! 

Deca sveta

Deca sveta

          Iako zvuči uzbudljivo da vas posmatraju kao „večito dete” to često nosi i pomalo podrugljiv prizvuk. Recimo, obično se automatski misli da ste neozbiljni, površni, da sve radite bez većeg truda, a zaobilazite velike, važne teme.

To naprosto nije tačno! Za sve je potreban trud! Tako ljudi kojima je igrivost svojstvo, ulažu znatan napor, vežbaju svoj karakter, analiziraju, razmišljaju pozitivno, te nastoje da uvesele ljude oko sebe[1]. Jako mi se dopala jedna od misli-odluka (za mene novootkrivene) spisateljice Grečen Rubin u knjizi Projekat:Sreća: „Biti ozbiljan u vezi sa igrom”.  Ne govori li to sve?! Pristupiti igri ozbiljno (u najširem smislu) temeljan je posao, zahteva usmerenost, a često i istraživanje. 


Zamislimo sada jednu, nažalost, veoma čestu pojavu: gomilu ljudi koji nikada ne daju pozitivne izjave, kritički su nastrojeni u vezi sa svim što ih okružuju, nalaze opravdanja samo za sebe, a smeju se samo kad se podsmehuju. Nije li to tužno? Nekad bih bila besna na tu činjenicu i na te ljude. A, sad shvatam koliko su oni tužni i koliko propuštaju život. I tu ne mislim na tugu izazvanu nekim nemilim događajem i nesrećom. Mislim na tugu kao odabir. Ljudi biraju da ne budu pozitivni, deluju sebi „produhovljeno” ako su namrgođeni, misle da su veoma pronicljivi ako primete sve mane sveta npr. prljav i neredovan gradski prevoz (i nije potrebna neka pamet da biste to uočili, zar ne?).

Kako onda objasniti da je Neko u istom tom autobusu čudnog miomirisa nasmejan, a Neko namrgođen?  Da li je ovaj nasmejani, poblesavio, drogiran, ne funkcioniše mu čulo mirisa? E, tu dolazimo do ključnog! Možda je baš taj nasmejani imao mnogo teži život od namrgođenka, možda jedva sastavlja kraj sa krajem, ima bolesne roditelje, zbog kojih se zaposlio pre nego što je uspeo da završi fakkultet i 10 godina nije bio na moru. Ali, ne, on je nepokolebljiv u svojoj odluci da dan započne osmehom i da ga podeli sa drugima, a ponekad tome pridoda i pokoju ljubaznu reč strancu. Zamislite! Ah, da se sad vratimo namrgođenku: plata mu je porasla 70% u odnosu na prošlu godinu, roditelji su mu ostavilil stan u nasledstvo, upravo se oženio i planira put u Španiju. A bio je i Vukovac u školi i završio fakultet sa prosekom 9,25 (ako je to uopšte relevantno za bilo šta). Ipak, namrgođen je, sve ga nervira. Šta reć,i nego  - čist primer baksuza!

Dakle, sreća ili nesreća, čak sadržana u tim malim stvarima kao što je osmeh na licu, nije odraz „realnih” okolnosti (šta god realnost podrazumevala), već stvar karaktera, odluke, a često i vežbe.

Zašto deca sveta? Dete je svako ko u sebi ne zaboravi male stvari, ko traži igru gde nije očigledna, ko se smeje bez razloga, ko se smeje kad je teško, ko shvati da ne smejući se neće pobediti teško. Ne osvajamo svet samo tako što ga geografski  proputujemo, već što dozvolimo sebi da budemo  deo univerzalne pozitivne sile, one koja spaja nespojivo, one koja nam pomaže da budemo bolji i da primećujemo bolje u drugima. Da bismo bolje razumeli ovaj fenomen zamislimo  sedamdesetogodišnju bakicu koja je odlučila da joj izlazak do pijace sa novim šeširom bude radostan momenat; deku koji peva zaboravljeni šlager dok peca ili ženu koja već treći put ide na vantelesnu sa nadom u srcu i ima želje da se lepo dotera i stavi novu maskaru. Da li su oni površni? Razmislite još jednom! Lako je biti težak, teško je biti lak! (još jedna od misli iz pomenute knjige Grečen Rubin, a zaista pogađa suštinu).

Sve ovu pišem verujući da sam (iako ne uvek) nasmejano dete, srećno kad ga vode u poslastičarnicu (ne zbog ukusa kolača, koliko zbog šarenila događaja) i da ću jednog dana kad budem sklapala oči reći sebi: „Smejala sam se i bila deo ovog divnog sveta„.

---

[1] Tu ne bismo smeli da pomešamo dve vrste ljudi: One koji su puki zabavljači, koji ne dozvoljavaju drugima da dođu do reči, postavljajući sebe u centar svakog zbivanja i One koji podižu atmosferu osluškujući druge i izvlačeći iz njih samih svetlost kada se čini da se sve zamračilo. Jer zapravo, drugog možemo istinski oraspoložiti jedino ako mu preradimo njegove sopstvene misli, osećanja i raspoloženjen i bar za momenat ih reflektujemo u vedrijim tonovima.