Deca sveta
Iako zvuči uzbudljivo da vas posmatraju kao „večito dete” to često nosi i pomalo podrugljiv prizvuk. Recimo, obično se automatski misli da ste neozbiljni, površni, da sve radite bez većeg truda, a zaobilazite velike, važne teme.
To naprosto nije tačno! Za sve je potreban trud! Tako ljudi kojima je igrivost svojstvo, ulažu znatan napor, vežbaju svoj karakter, analiziraju, razmišljaju pozitivno, te nastoje da uvesele ljude oko sebe[1]. Jako mi se dopala jedna od misli-odluka (za mene novootkrivene) spisateljice Grečen Rubin u knjizi Projekat:Sreća: „Biti ozbiljan u vezi sa igrom”. Ne govori li to sve?! Pristupiti igri ozbiljno (u najširem smislu) temeljan je posao, zahteva usmerenost, a često i istraživanje.
Zamislimo sada jednu, nažalost, veoma čestu pojavu: gomilu ljudi koji nikada ne daju pozitivne izjave, kritički su nastrojeni u vezi sa svim što ih okružuju, nalaze opravdanja samo za sebe, a smeju se samo kad se podsmehuju. Nije li to tužno? Nekad bih bila besna na tu činjenicu i na te ljude. A, sad shvatam koliko su oni tužni i koliko propuštaju život. I tu ne mislim na tugu izazvanu nekim nemilim događajem i nesrećom. Mislim na tugu kao odabir. Ljudi biraju da ne budu pozitivni, deluju sebi „produhovljeno” ako su namrgođeni, misle da su veoma pronicljivi ako primete sve mane sveta npr. prljav i neredovan gradski prevoz (i nije potrebna neka pamet da biste to uočili, zar ne?).
Kako onda objasniti da je Neko u istom tom autobusu čudnog miomirisa nasmejan, a Neko namrgođen? Da li je ovaj nasmejani, poblesavio, drogiran, ne funkcioniše mu čulo mirisa? E, tu dolazimo do ključnog! Možda je baš taj nasmejani imao mnogo teži život od namrgođenka, možda jedva sastavlja kraj sa krajem, ima bolesne roditelje, zbog kojih se zaposlio pre nego što je uspeo da završi fakkultet i 10 godina nije bio na moru. Ali, ne, on je nepokolebljiv u svojoj odluci da dan započne osmehom i da ga podeli sa drugima, a ponekad tome pridoda i pokoju ljubaznu reč strancu. Zamislite! Ah, da se sad vratimo namrgođenku: plata mu je porasla 70% u odnosu na prošlu godinu, roditelji su mu ostavilil stan u nasledstvo, upravo se oženio i planira put u Španiju. A bio je i Vukovac u školi i završio fakultet sa prosekom 9,25 (ako je to uopšte relevantno za bilo šta). Ipak, namrgođen je, sve ga nervira. Šta reć,i nego - čist primer baksuza!
Dakle, sreća ili nesreća, čak sadržana u tim malim stvarima kao što je osmeh na licu, nije odraz „realnih” okolnosti (šta god realnost podrazumevala), već stvar karaktera, odluke, a često i vežbe.
Zašto deca sveta? Dete je svako ko u sebi ne zaboravi male stvari, ko traži igru gde nije očigledna, ko se smeje bez razloga, ko se smeje kad je teško, ko shvati da ne smejući se neće pobediti teško. Ne osvajamo svet samo tako što ga geografski proputujemo, već što dozvolimo sebi da budemo deo univerzalne pozitivne sile, one koja spaja nespojivo, one koja nam pomaže da budemo bolji i da primećujemo bolje u drugima. Da bismo bolje razumeli ovaj fenomen zamislimo sedamdesetogodišnju bakicu koja je odlučila da joj izlazak do pijace sa novim šeširom bude radostan momenat; deku koji peva zaboravljeni šlager dok peca ili ženu koja već treći put ide na vantelesnu sa nadom u srcu i ima želje da se lepo dotera i stavi novu maskaru. Da li su oni površni? Razmislite još jednom! Lako je biti težak, teško je biti lak! (još jedna od misli iz pomenute knjige Grečen Rubin, a zaista pogađa suštinu).
Sve ovu pišem verujući da sam (iako ne uvek) nasmejano dete, srećno kad ga vode u poslastičarnicu (ne zbog ukusa kolača, koliko zbog šarenila događaja) i da ću jednog dana kad budem sklapala oči reći sebi: „Smejala sam se i bila deo ovog divnog sveta„.
Bravo Mikice
ОдговориИзбриши